Zbog preopterećenosti sve više ljudi pati od sindroma mentalne rasejanosti
22.
Decembar.
2016.
Kada je instant dopisivanje devedesetih godina postalo popularno, mnogi nisu bili preterano oduševljeni ovom inovacijom, piše BBC. Među njima je i Džudi Vajnland; neprekidna ometanja izazvana mejlovima i iskakanjem pop-upova na četovima raznih servisa mlađim generacijama nisu naročito smetala, ali Vajnlandova je primetila da je sve to počelo da joj otežava obavljanje svakodnevnih zadataka.
“Gledala bih te klince kako multitaskuju i pitala se šta nije u redu sa mnom,” objašnjava Džudi Vajnland, koja je od 1987. vodila turističku agenciju, a sada je menadžerka dve kompanije u Sjedinjenim Državama, Adventure Women i Thomson Safaries.
Međutim, Vajnlandova je shvatila da nemogućnost multitaskinga, odnosno obavljanja više stvari istovremeno, praktično znači da se fokusira na ono što radi i da ignoriše sve ostalo što bi je u tome moglo ometati, a da to definitivno ima svoje prednosti. “Postala sam mnogo bolja u vođenju firme.”
Dan nam je ispunjen ometanjima sa svih strana: mejlovi, SMS-ovi, sastanci... Mnoge firme ohrabruju svoje zaposlene u žongliranju više zadataka odjednom, a posebno su popularne tzv. "open space" kancelarije, koje podrazumevaju komuniciranje s kolegama dok paralelno obavljamo druge stvari, što opet zahteva baratanje s više zadataka u isto vreme.
Međutim, sve su brojnija istraživanja koja upućuju na zaključak da obavljanje više zadataka istovremeno loše utiče na produktivnost, odnosno da se usredsređivanjem na samo jedan zadatak postižu bolji rezultati. Naš mozak jednostavno funkcioniše tako da radi jednu stvar. Mi možda mislimo da multitaskujemo, ali to se ne dešava. Ono što zapravo radimo je prebacivanje s jednog zadatka na drugi.
Istraživanja takođe pokazuju da kada taj obrazac počne da se ponavlja, mozak se više umara i smanjuju se kognitivne sposobnosti. Prema studiji iz 2007. godine, ljudi koji rade kao inženjeri, lekari, arhitekte i naučnici, odnosno svi oni u čijem je opisu posla rešavanje problema, raznorazna ometanja doživljavaju u proseku svaka tri minuta, bilo u obliku mejlova ili nekih drugih oblika odvlačenja pažnje, a to utiče na njihovu sposobnost izvršavanja zadataka.
Ista studija procenjuje da takva ometanja kompaniju s 50 hiljada zaposlenih koštaju oko milijardu dolara zbog izgubljenog vremena, smanjene kreativnosti i grešaka.
“To što radimo nikad nije multitasking”, slaže se Devora Zek, autorka knjige Singletasking. “I obije nam se o glavu svaki put.” Multitasking rezultira površnim razmišljanjem, smanjuje kreativnost, povećava količinu grešaka i smanjuje sposobnost blokiranja nevažnih informacija, ističe dr Sandra Bond Čepmen, osnivačica i direktorka Centra za zdravlje mozga na Univerziteta u Teksasu.
“Mozak nije napravljen za multitasking. S vremenom, to preopterećenje će dovesti do povećanog nivoa stresa, depresije i nižeg intelektualnog kapaciteta,” tvrdi dr Čepmen. Ipak, uprkos sve većem broju dokaza da multitasking nije delotvoran, kombinacija uvreženog mišljenja i novih tehnologija prevladava u većini radnih sredina.
Za to smo delom i sami krivi. “Kada radimo više stvari istovremeno, na primer, odgovaramo na mejlove, pišemo izveštaje i razgovoramo telefonom tokom sastanka, osećamo se zaposleno i produktivno,” objašnjava dr Kristin Karter s kalifornijskog univerziteta Berkli.
“Kada smo zaposleni, imamo osećaj da smo važni,” kaže Karterova. Postoji taj mit da što više vremena provedete u kancelariji, to ste veći radnik.” Karterova tu naviku vidi kao zaostatak iz doba industrijalizacije, kada su ljudi morali da evidentiraju i dolazak i odlazak iz fabrika i kancelarija u kojima su radili. Tada je to imalo smisla jer su ljudi završavali s poslom u trenutku kada napuste radno mesto, i popodne ili predveče odlazili kući. Ali je sve to postalo prošlost sa pojavom računara i mejlova.
“Tehnologija zapravo reprogramira naše mozgove koji postaju zavisni od tih ometanja. Postajemo sve nervozniji dok čekamo sledeći zvuk poruke, vibracije, pop up ili novu notifikaciju. Drugim rečima, to je kao svaka druga zavisnost. Iako znamo da je to za nas loše, teško se skidamo,” piše Karterova.
Iako je vrlo dobro svesna toga, i sama je imala ozbiljnih problema s primenom ličnih saveta. Iako je ekspert za sreću na Berkliju, s multitaskingom je prestala tek nakon što je završila u bolnici zbog sloma od preopterećenosti poslom. “Kao društvo u celini patimo od sindroma mentalne rasejanosti. Ta pojava je postala sveprisutna i zahvata i poslovni i privatni život,” zaključuje.
